Zovem se Gordana Vlajić. Napisala sam jedanaest knjiga.

Tu jedanaestu je objavila „Pčelicaˮ i to je romanče koje se zove „Zedsiˮ. Кo su „Zedsiˮ pročitajte na istoimenoj FB strani, do koje možete da stignete i uz pomoć ovog ku-ar koda.

Šta sam ono htela da kažem?
A, da. Zaboravna sam. To mi je mana.
Zato ujutro pravim spisak šta treba da uradim do kraja dana, kako ne bih zaboravila nešto veoma važno. Dešava se da izgubim spisak šta-treba-da-uradim i tada se osećam… pa, slobodno. Ali još uvek obuvam levu cipelu koja je identična desnoj.
Nije mi bilo prijatno kada sam jedared pobrkala pesnike i kada sam onome koji nije napisao pesmu „Кofa i majkaˮ rekla da mu je ta pesma najbolja od svih koje je ikada napisao.
Ono što je mnooogo lepo, ne zaboravljam. Tako znam da ću da zapamtim saradnju sa „Pčelicomˮ. Mogla bih da ispišem sto strana šta mi se sve dopalo od početka naše saradnje do sada (jesam pisac ili nisam : ))), ali pošto nije u redu da zauzmem više prostora od drugih autora ove izdavačke kuće, izvdvojiću tri njihove osobine: ljubazni, odgovorni i, kao i svaka pčelica – vredni. Vredni kao – rade mnogo i marljivo. I vredni kao – valjani i čestiti.

Obično me pitaju, da li je pisanje moja najveća ljubav. Nije najveća i nije samo ljubav, nego je i veoma jak nagon. Po mene možda pogubno razrešenje dileme: treba ili ne treba da pišem, predupređujem tako što još više pišem. Zato nemam vremena da se bakćem samopropitivanjem o tome za čije babe zdravlje pišem.
Šta pišem? Pišem i uređujem „Ekopedijuˮ, dečje novine posvećene zaštiti životne sredine (e, da, diplomirala sam na novinarskom smeru Fakulteta političkih nauka u Beogradu), pišem pesme za decu i za one koji misle da više nisu deca, pišem i kratke priče. To mi je najteže, jer treba da pišem kratko.
Od knjiga koje sam objavila izdvajam ljubavni roman „Romingˮ koji je u celini sročen od es-em-es poruka (internet pretraga ukazuje da je bio prvi takve vrste na svetu) i „Zaistinsku srpsku bajkuˮ knjigu za decu sa pričama od kojih se može postati neizgubljiv.

Ponosna sam na projekat „Beogradski čitačˮ, koji podseća da je čitanje mnogo važno za bolju budućnost pojedinaca i za države u kojoj žive ti načitani pojedinci. Plus, tvrdnja naučnika da čitanje čuva mozak krepkim do duboke starosti. Ponosna sam i na prijateljicu Gocu Pešaković i kumu Tanju Šikić, jer je „Beogradski čitačˮ naša zajednička „bebaˮ. „Čitačˮ je iznedrio i tri godišnje manifestacije, jedan omladinski pokret i skulpture posvećene čitanju u Beogradu, Pančevu i u američkom gradu Кaselberiju.
Najviše volim da putujem. „Odlepilaˮ sam na St. Peterburg. Čeznem da vidim polarnu svetlost uživo.
Živim u Pančevu. To je grad svetskih šampiona (plivanje, karate, automobilizam…) i međunarodnih festivala (vajarstvo, strip, džez, film…). Pančevo ima i Tamiš, a na mestu gde se ova reka uliva u Dunav, nalaze se blizanački svetionici, jedini na svetu koji… ali nemam sad vremena i to da vam pričam. Nađite na internetu.

Odoh, moram nešto da pišem.