KROZ PRIČAONICE DO NOVIH PRIČA

Kako prepoznati dobru priču? Meni su omiljene one koje nose oznaku da su za sve uzraste. To znači – pročitaj ih više puta tokom različitih perioda svog života i uvek se iznenadi slikama, sećanjima i razmišljanjima koje će ta priča pokrenuti u tebi.

Priče sam otkrila i zavolela u ranom detinjstvu. Bila sam neumorni slušalac svih onih koji su bili raspoloženi da podele sa mnom nešto što su pročitali, čuli ili doživeli. Poseban svet u meni stvarala je moja starija sestra, koja je pre mene videla i upoznala mnogo toga, pa mi je raspirivala maštu dodajući neke fantastične detalje. Stariji su tu njenu sposobnost obično zvali laganjem, ali meni to nije smetalo. Ona je odlično i čitala, menjajući i prilagođavajući glas određenim likovima. Nisam želela da se odreknem tog uživanja i jedva sam prihvatila činjenicu da i sama moram naučiti da čitam. Tada nisam ni slutila da će mi čitanje omogućiti da tražim i stvaram nove priče.

Gde dobre priče nastaju i da li su one privilegije nekih posebnih talentovanijih umova? Mislim da su one svuda oko nas, ali mi živimo u takvoj žurbi da su nam sva čula “zapušena”
i nesposobna da ih primete. Otkrivaju ih umetnici jednostavnog života, koji ujutru ustaju sa osmehom radujući se novom danu. Na primer, bilo koji prolaznik na ulici može postati junak naše priče i pokrenuti lavinu pitanja (Ko je on? Gde žuri? Šta nosi u torbi? O čemu razmišlja?). Zanimljivije je kada ste sa nekim, pa svako od vas da svoje tumačenje tog prolaznika. To je početni korak u nastajanju priče – buđenje mašte. Nakon toga potrebno je izabrati najbolju ideju, pretočiti je u reči i rečenice… i priča je gotova. Ko želi, može da pokuša.

Današnja deca rastu prilično usamljena, ne priča se dovoljno sa njima, ne razvija se njihova mašta i ne neguje čitalački žar. Zato sve češće u školi imamo đake koji nemaju ideju šta da napišu u svojim sastavima, ili se unapred plaše da to neće biti dobro. Njihovi zadaci su uglavnom šturi odgovori na temu, bez ličnog pečata i bogatstva ideja.

Zbog toga su nastale radne sveske iz srpskog jezika „Pričaonica”, za učenike od prvog do četvrtog razreda osnovne škole. Želela sam da napravim neku vrstu priručnika, koji će pomoći deci da prevaziđu problem stvaranja priča. Najvažnije je da se deca zabave i kroz priču oslobode straha i predrasuda da oni ne mogu ništa smisliti. Nadam se da će zahtevi biti podsticajni za mališane i predstavljati pravi vodič za negovanje govorne i pisane kulture.

Ako ih „Pričaonica” nauči da priče žive svuda onde gde im ulijemo život, onda smo na dobrom putu i dobićemo maštovite mlade pisce otvorenog uma.