Moja prva knjiga je bila Mjesec i njegova baka. Doneo mi je otac iz Beograda i rekao: „Evo, ovo je za tebe.” Mislila sam da je Branko Ćopić tu knjigu napisao samo za mene. Kasnije sam saznala da se knjige štampaju u zastrašujućem broju primeraka! Ali još uvek mi je draža iluzija da je knjiga koju čitam napisana samo za mene. Možda i jeste?

Počinje ovako:
U šumi staroj oganj gori,
blista u mraku na kraju svijeta;
kad bliže priđeš – od srebra dvori,
po njima mudra starica šeta;
nad krovom plavi vije se dim;
tu živi Mjesec i baka s njim.
Kako su te reči tajnovito zvučale!
Oganj gori (šta je oganj?), na kraju svijeta (gde li je to?!), od srebra dvori (od srebra?!) i na kraju, tu živi Mjesec i baka s njim.
Neverovatno! Istovremeno i začaravajuće. Moraš da čitaš dalje – ako ni zbog čega drugog, onda bar da vidiš kako izgleda Mesečeva baka.
Kasnije su došle i druge knjige, a mnogo kasnije sam taj mesec, da se ne izgubi, smestila u knjigu Vladimir iz čudne priče.
Kada sam ja bio dete za mene je pisac bio neko čarobno biće koje živi ko zna gde, jede i pije ko zna šta i zasigurno ne izgleda kao mi. A kako izgleda – to nisam znao. Kada sam u drugom osnovne pročitao knjigu „Mjesec i njegova baka” Branka Ćopića, toliko sam bio očaran da bih se, da sam tada video tog Branka Ćopića, iznenadio više nego da pred mene u mrklu noć, na pustom putu izađe Mesec i kaže: „Dobro veče. Ja sam Mjesec, a ovo je moja baka.”
Ne utiču na pisca samo knjige, već i sve ono što se u detinjstvu vidi, čuje i srcem oseti.
Odrastala sam u selu Vrba, u bilizini Kraljeva. To selo je u mom detinjstvu (a malo šta se do danas promenilo) imalo ove znamenitosti: školu, crkvu, reku Moravu, jednu prodavnicu, tri izvora, dva potoka, bare između njih, livade sa stogovima sena i plavim leptirima…
Odrastala sam veselo i bezbrižno, pa se, verovatno, i zbog toga sve to preselilo i u knjige koje pišem.
Pune su mi priče vrabaca, senica, detlića, sova, raskokodakanih kokošaka, raspričanih svraka, skakavaca, trava, livada, šumaraka i bara, iz kojih u svaku moju knjigu uskoči bar jedna žaba.
Volim da u knjigu ubacim i prodavnicu. Jer gde bi, inače, narod mogao da kupi izmaglice, mesečine, kompas, fenjer i šibice, kao i druge neophodne stvari.

Gordana Timotijević