-40x40.png){kind=logo}
Foreign Rights
BiH
CGSVI SMO MI DECA
Uglješa Šajtinac
SVI SMO MI DECA
Poštovani vršnjaci,
Nema na ovome svetu „odrasla čovekaˮ!
Odgovorno tvrdim, sa svojih sto kila i patikama broja 43,5. Od malih nogu slušam tu priču: ,,Idi, igraj se s decomˮ, ,,Nemoj ići tamo, tamo su odrasliˮ, ,,Ne čitaj to, to je za odrasleˮ. Složio bih se pre da je tačnije deliti nas na ,,velikeˮ i ,,maleˮ, ali, ni to nije jasno – ima visokih među decom, a i niskih među roditeljima. Ostaje samo, posle svega, priča o mlađima i starijima. Tako može. I moji su mama i tata samo ,,starija decaˮ. Ja sam njihovo ,,mlađe deteˮ, čak i kad ostarim i kosa mi posedi. Ceo svet, veliko dečje igralište, zna samo za decu – svi su ljudi ništa drugo nego sila dece u pokretu. Dele se na tužne i one još više tužne. Oni koji su najviše tužni, ti veruju da više nisu deca. Njih mi je žao, ali šta ja tu mogu. Moja je tuga onako, ni velika ni mala. Taman da mi dopušta da nekad o njoj nešto zapišem. Taman da me ne obuzme toliko da poverujem kako više nisam dete. Taman da mi je stalo da pišući umanjim još nečiju tugu osim sopstvene. Ako sam uspeo dok pišem da probudim malu radost u još nekome osim u sebi, uspeo sam. ,,Nemoj nikad da odrastešˮ, često govore ljudi. Zašto, ne znam – to je ionako nemoguće, zar ne?
Odgovorno tvrdim, sa svojih sto kila i patikama broja 43,5. Od malih nogu slušam tu priču: ,,Idi, igraj se s decomˮ, ,,Nemoj ići tamo, tamo su odrasliˮ, ,,Ne čitaj to, to je za odrasleˮ. Složio bih se pre da je tačnije deliti nas na ,,velikeˮ i ,,maleˮ, ali, ni to nije jasno – ima visokih među decom, a i niskih među roditeljima. Ostaje samo, posle svega, priča o mlađima i starijima. Tako može. I moji su mama i tata samo ,,starija decaˮ. Ja sam njihovo ,,mlađe deteˮ, čak i kad ostarim i kosa mi posedi. Ceo svet, veliko dečje igralište, zna samo za decu – svi su ljudi ništa drugo nego sila dece u pokretu. Dele se na tužne i one još više tužne. Oni koji su najviše tužni, ti veruju da više nisu deca. Njih mi je žao, ali šta ja tu mogu. Moja je tuga onako, ni velika ni mala. Taman da mi dopušta da nekad o njoj nešto zapišem. Taman da me ne obuzme toliko da poverujem kako više nisam dete. Taman da mi je stalo da pišući umanjim još nečiju tugu osim sopstvene. Ako sam uspeo dok pišem da probudim malu radost u još nekome osim u sebi, uspeo sam. ,,Nemoj nikad da odrastešˮ, često govore ljudi. Zašto, ne znam – to je ionako nemoguće, zar ne?